Uprkos tom adaptivnom hendikepu, prirodna selekcija nije uspela da eliminiše levake. Taj paradoks zainteresovao je ekipu istraživača, koji kažu: ‘Levoruki treba da imaju adaptivnu prednost koja im omogućava da kompenziraju dejstvo svog nedostatka’. Prednost koja mora da postoji u svim kulturama i odvajkada, ukoliko se želi objasniti konstantnost odnosa dešnjaka i levaka u toku čitave znane istorije čovečanstva. Koja je to prednost?
‘Iznenađenje’, odgovaraju istraživači. Iznenađenje koje levak priređuje dešnjaku u međusobnoj borbi! To je hipoteza koju pomenuti naučnici predlažu – prednost levaka je, znači, u njihovoj malobrojnosti! Dešnjak je uvak spremniji da se suoči sa drugim dešnjakom i da prati desnu ruku svoga protivnika. Naprotiv, biće manje vešt u odbijanju udaraca nekog levaka koji, stoga, ima više izgleda da iz sukoba izađe kao pobednik. Ta pobeda će osetno poboljšati njegov društveni položaj i omogućiti mu da lakše priđe ženama, čime se povećavaju izgledi da produži svoju lozu ili da pouzdanije obezbedi podizanje svog poroda, ukoliko ga ima.
Istraživači navode poznati primer kod Indijanaca Janomamoa, kod kojih ratovi imaju za cilj otimanje žena od drugih plemena. Ta pojava je dolazila do izražaja tokom čitave istorije čovečanstva. Ima li ona još uvek kakvog značaja u našem savremenom životu? Nije isključeno da se prednost levorukih ispoljava u bliskoj borbi ili borbi pri hvatanju u koštac, o čemu svedoče brojne savremene ratne epizode. Bilo bi, takođe, zanimljivo, izučiti ponašanje levaka u raznim situacijama kada pobeda u fizičkom sučeljavanju donosi uvažavanje ravnopravnih.
Da bi proverili ovu hipotezu, istraživači su proučavali učešće levaka u situacijama gde je borbena veština odlučujuća. Opredelili su se za anketu među studentima sportistima, polazeći od shvatanja da neki sportovi uvode u igru uzajamnu akciju pojedinaca u bliskom susretu. To je, očigledno, slučaj u boksu, džudou ili mačevanju; ali i u tenisu, stonom tenisu, u ekipnim sportovima poput ragbija i košarke, gde vrsta ruke favorizuje neke igrače, zavisno od njihovog mesta na terenu. Kao kriterijum, istraživači su odabrali ruku kojom se baca, koja može da ima manji kulturni i edukativni uticaj nego ruka kojom se piše. To je logičan izbor, pošto je reč o funkcionalnoj preferenciji vezanoj za vitalne pokrete strelca ili borca.
Rezultati su nesumnjivi: među studentima sportistima, levoruki su češći nego u opštoj populaciji. Ta tendencija još je očiglednija kada se posmatra sportska elita: kod igrača tenisa nalazimo 15% levaka, 23 kod badmintona i boksa, 32 kod stonog tenisa i do 50 procenata kod mačevanja.Istovremeno, nikakva razlika ne primećuje se između opšte populacije i osoba koje se bave sportom u kome nema neposrednog sučeljavanja sa protivnikom, recima, plivanjem ili kuglanjem.
Iako većina ljudi veruje da odluka o tome koja će mu ruka biti u svakodnevnom životu primarna, predstavlja stvar ličnog izbora, ipak to nije tako. Naprotiv, u pitanju je unutrašnje opredeljenje svake ličnosti. Ko zna, možda ste baš i vi potencijalno skloni da se više služite levom rukom, mada čitav život pišete desnom.
Možda je tome doprinelo da odmalena roditelji decu usmeravaju da se prilagode svetu dešnjaka…